Marko Tadic - BLOG

-     "Baš mi je žao Mike, umro je mlad, nego ima li rena? Pečenje je fantastično!"

-    "Pa da popijemo za pokoj duše, al ste naspremali svaka čast!"

 

To su vrlo česte rečenice koje se mogu čuti na krkanjcima koji se održavaju nakon sahrane ili nakon parastosa.

Jedan od po meni potpuno kretenskih običaja, da kada neko umre pod obavezno porodica mora da organizuje masivni krkanjac. Naravno kao i sve u Srbiji, ovi običaji variraju od sela do sela.

Na primer, postoji običaj da se ručak postavlja po soframa, tj. pošto se krkanjac održava kod kuće, a gostiju je puno, onda jedna ekipa krka, dok druga negde okolo pije za pokoj duše, e onda kad ovi završe, sledi postavljanje komplet nove "sofre" i to tako jedno 5 puta (mislim da broj sofri mora da bude neparan), za sve to vreme, porodica preminulog supruga, majka, ćerka ili sestra, padaju na nos perući brdo tanjira, čaša i escajga i dopunjujući ovale sa raznim đakonijama.

Ovo ide dotle da ukoliko si uključen na neki način u čitav ovaj cirkus, može da se desi i da se nekome omakne komentar tipa: "Sreća je što nije post, inače bi muke bile napraviti sve posno.", ili nešto u tom stilu.

Na primer, ukoliko je pokojnik sahranjen u petak, dužni ste da organizujete celokupan krkanjac posle sahrane, a već sutradan u subotu da izađete na groblje i posle da organizujete krkanjac povodom "sedmice" (prva subota posle sahrane).

Pa onda se sve to ponavlja na 40 dana itd.

Pored apsurda maltretiranja ožalošćene porodice, to ima i svoju astronomsku finansijsku pozadinu tj. smrt je jedna velika investicija gde troškovi ukopa i kompletne opreme obično koštaju mnogo manje nego što se potroši na krkanjac.

U razgovoru sa nekim prijateljima došao sam do nekih impozantnih podataka.

Na jednoj sahrani u selu nedaleko od Beograda. Na sahranu je došlo oko 400 ljudi, bio je iznajmljen šator, pored kojeg je bio parkiran kamion hladnjača, koji je sve vreme, upaljenog motora, rashlađivao piće koje se nalazilo u komori. Pored toga za tu priliku ispečeno je nebrojeno mnogo prasića i jagnjića, 100 kila salate i monstruozne količine pića. Pošto je bio neki letnji dan, špriceri i pivo su išli u neverovatnim količinama, tako da je atmosfera vrlo brzo dostigla nivo svadbe, samo je pevaljka nedostajala da se oskudno obučena prošeta između stolova.

Postoje naravno i novi trendovi, a to su restorani koji imaju "vrlo povoljne" aranžmane za te potrebe, naravno oni se nalaze u okolini samog groblja, kako bi ucveljena familija i prijatelji mogli lako da stignu do željenog krkanjca.

Bio sam na par sahrana na kojima se posle krkalo, ali nisam mogao da jedem, jednostavno malopre sam gledao žene koje plaču, sanduk i povorku i jednostavno imam neku knedlu u grlu, tako da mi nešto slabo ide gutanje.

Rakija klizne nekako, pa onda se osloniš na nju. Popih par i čim su prvi ustali da idu kući, iskoristio sam priliku da zbrišem.

Ovaj besmisleni fenomen organizovanog krkanja se kosi čak i sa načelima SPC.

U zemlji u kojoj se teško živi kao što je naša, mislim da je više nego budalasto pridržavati se nekih srednjevekovnih varvarizama i rasipati to malo para što se ima.

 

Pokojnik je pokojan i ono što je sigurno je to da ukoliko ja pojedem komad prasećeg pečenja sa renom ili bez njega, to njegovoj duši neće mnogo pomoći iako je pečenje "kao san, prsto se topi u ustima", pokojniku je u tom trenutku apsolutno sve jedno.

A vi braćo Srbi i sestre Srpkinje, blagoš meni, popijte po jednu za pokoj duše na samom groblju i pojedite bombicu od žita, pa kud koji mili moji. A familija neka odmeni malo domaćicu u domu pokojnika, pa neka dan ranije pripremi ručak porodici da ne moraju da razmišljaju o tome kada se vrate sa groblja.

 

 

    Zima u Beogradu je svake godine drugačija. Ona je hladna, oštra, nemilosrdna, a ujedno i mila, bela i romantična. Iako su ova poređenja sušta suprotnost ona su u Beogradu potpuno moguća. Poenta zime u Beogradu je u tome kako je posmatraš. U Beogradu kada padne sneg, ulice su zakrčene, narod se kreće ćutke kroz gomile snega nabacane po trotoaru, ufačlovani u šalove i kape gde im se samo naziru namrštene oči i deluju kao nindža osvetnici koji su krenuli da izvrše surovo krvoproliće filmskih razmera. Svi gunđaju, nezadovoljni gužvama, autobusom koga nema i nedovoljno raščišćenim ulicama. Ljuti na sebe i svet oko sebe što baš po takvom očajnom vremenu moraju da idu bilo gde iz svojih toplih domova. Ukoliko staneš na Zeleni venac možeš videti gomilu takvih namrgođenih ljudi koji kao mravi mile na sve strane grada da završavaju neodložne poslove. Vozači su nervozni, sviraju, deru se iz svojih automobila (iako ih niko ne može čuti) na ostale učesnike u saobraćaju, koji se po njihovim kriterijumima kreću suviše sporo, jedna opšta nervoza koja bi izazvala nemir i Dalaj Lami da se kojim slučajem prošeta ovim ulicama. Onda dođe vikend i svi ti maskirani osvetnici se zavuku u svoje tople kuće, gledaju TV i kukaju već u subotu ujutru kako je vikend suviše kratak i kako bi isti trebao da traje barem još jedan dan.

 E sad, ima mogućnosti da se taj vikend i drugačije provede. Načini su različiti, a ja ću preporučiti jedan po meni jednostavan, a vrlo efektivan, koji ne zahteva velike troškove, a može promeniti pogled na zimu i doneti mnogo pozitivne energije.

 Subotom treba ustati ranije, do 9h najkasnije. Dok su deca još u pidžamicama, a bolja trećina poluusnula, navući na sebe trenerku, jaknu i patike/čizme. Otrčati do prodavnice/pijace/pekare i kupiti sledeće stvari:

-                      Mešano mleveno meso 500 g;

-                      2 glavice crnog luka;

-                      Tomatino   1/2L

-                      Kesu makarona;

-                      200 g kačkavalja;

-                      Mleko 1L;

-                      Maslac 125g

-                      Brašno (možda i ne mora da se kupi pošto je potrebno 100g, pa ga verovatno imate kod kuće);

-                      Jedno jaje;

-                      Neko pecivo iz pekare koje deca i mama vole;

-                      Jogurt 1L.

 Sa svim ovim namirnicama dođete kući, postavite deci doručak (pecivo i jogurt), mami skuvate kafu, a svoje pecivo grickate s nogu dok pripremate ručak (brzinski). Dakle deca klopaju, mama je zadovoljna jer može na miru da pije kafu, a vi imate mir u kuhinji.

 Sitno iseckate crni luk, koji bacite na zagrejano maslinovo ulje, preko njega skrkate 500g mlevenog mesa koje mešate dok se nerazjedini tj. ne bude više zdudano i dobije sivkastu boju. Posolite (3 prstohvata), pobiberite i sipate 2 dcl vode. Povremeno promešate. Dok se to dinsta, na drugu ringlu stavite šerpu sa vodom da provri (za kuvanje testa). Na trećoj ringli u odgovarajućoj posudi (teflonski duboki tiganj je zakon) otopite 125g maslaca, bacite 100g brašna i mešate dok se brašno i maslac ne sjedine, onda dodajete postepeno mleko uz neprekidno mešanje i to ceo litar, ali postepeno dok ne dobijete masu koja podseća na puding (glatka i relativno retka). Sklonite sa vatre posolite, dodate beli biber, muškatni oraščić (u prahu), 200g rendanog kačkavalja i jedno razmućeno jaje, sve se to dobro izmeša da se sjedini, a da inače ovo se zove Bešamel sos. Za to vreme voda u onom mesu je već izvrila i sad je vreme da skrkate 1/2L tomatina. Ubacite 3-4 dobra prstohvata origana, promešajte i malo smanjite vatru da se krčka. Voda za testo je do sada sigurno provrila, skuvate makarone, ja ih kuvam onoliko dugo koliko piše na kesi. Uz povremeno mešanje mesa, iskoristite priliku da podviknete na decu koja su se do sada sigurno posvađala. Podmazati tepsiju ili vatrostalnu činiju. Testo procedite i ubacite ga u sada već ukrčano meso (koje se inače zove bolonjeze sos), promešajte i sklonite sa vatre. Dno tepsije pokrijte sa bešamel sosom, ne previše, možda trećinu ukupne količine. Onda sipajte ono testo sa bolonjeze sosom i na kraju prelijte ostatkom bešamel sosa. Ostavite sa strane da se ohladi.

Do sada su deca već završila sa doručkom i otišla sa mamom u sobu da se oblače. Poterajte ih da se brzo obuku toplo, slojevito i što pre izletite napolje. A da umalo da zaboravim, tepsiju spustite u rernu, kako vaš mačak/kučak, ukoliko ga imate, ne bi uživao u plodovima vašeg rada u odsustvu vlasnika tj. Vas.

Predlažem Knez sa produžetkom na Kalemegdan ili Košutnjak, mada ukoliko vas ne mrzi da se ganjate sa sankama može da posluži i brdo između hotela Jugoslavija i Karađorđevog trga u Zemunu. Inače ono celokupno pripremanje hrane možda zvuči komplikovano, ali zaista nije i ne traje duže od 35 min. Sada je negde oko 11-12h i vi ste izašli iz kuće, možete sa porodicom/devojkom/momkom, da uživate na snegu. Nema opterećenja, ručak vas čeka, deca su vesela uz povremena mirenja jer je neko nekog pogodio grudvom u glavu...

Sa ovakvom pretpripremom možete doživeti sve lepote zime u Beogradu. Kada ovako rasterećeni izađete iz kuće, onda sneg škripi pod nogama, a ne šljapka, ledenice koje vise sa zgrada su lepe, deca su srećna, a vas obuzima neka toplina u svoj toj hladnoći. Posle 2-3 sata zezanja na snegu, šetanja kroz Kalemegdan ili Košutnjak, možete da idete kući.

Ono što je bitno je da čim uđete u kuću izvadite onaj ručak iz rerne i rernu upalite na 250C. Dok se poskidate i dok se stave mokre stvari na radijatore da se suše, rerna se zagrejala. Tepsiju ubacite unutra na 25-30 min dok ne porumeni. Za to vreme možete napraviti klincima toplu čokoladu, a vi sa voljenom osobom možete omlatiti jedno kuvano vino kao aperitiv pred ručak.

Miris origana iz rerne pomešan sa mirisom karanfilića iz kuvanog vina i topline rerne koja se širi kućom je po meni jedna sjajna kombinacija. Nakon ručka, se možete opustiti, pogledati na sneg kroz prozor sa osmehom na licu, pa možda i odremati partijicu. Deca su sita i zadovoljna, verovatno će dremati uz neki crtać, a vi ste Zimu u Beogradu pretvorili u nešto lepo, veselo i naravno ukusno.

Ovo jelo nema neko ime, jer sam ga smislio kao kombinaciju lazanja, kanelona i špageta bolonjeze, ali evo neka mu ime bude Zima u Beogradu.

 

Prijatno vam bilo...

 

 

 

Radim i baš nešto prevodim kad zvoni mobilni, zove me Žena.

- Molim?

- Damjan se opekao kafom!

- Pa je li puno? (dete vrišti od plača u pozadini)

- Ne znam. (plače)

- Da li da dođem kući?

- Ne znam, tuu-tuu! (prekide se veza).

 

Sekund razmišljanja i već sam bio u kolima. Sreća je što mi se posao nalazi na istoj strani reke gde i kuća i što mi treba samo 15-tak minuta do kuće.

Posle nekih 6-7 minuta parkiram ja ispred kuće i ustrčim uz stepenice, vozio sam kao ludak, nisam razmišljao ni o čemu, samo da stignem što pre!

Proleteo sam pored policajaca koji su radarisali, srećom upalio sam sva četiri dok sam jurcao, pa nisu ni pokušali da me zaustave.

Ulazim u stan, čujem dete plače. Pratim ga po zvuku, u kupatilu žena mu drži ručicu pod vodom. Uplakan on, uplakana ona. Vrti želudac, nije lako!

Pozovem hitnu pomoć, pitam šta da radim. Daju mi uputstva i u roku od par minuta smo već bili u kolima i ja sam jurcao ka Institutu za majku i dete.

Na samu pomisao odlaska u tu zgradu mi se dizala kosa na glavi i to zbog nekih pređašnjih iskustava, kad sam tu proveo ceo dan zbog pregleda koji je trajao 3 minuta, kada su me sa najstarijim sinom i njegovom slomljenom ručicom poslali u Tiršovu jer oni "Nisu dežurni".

Utrčavamo u hitnu službu, ja prilazim šalteru i kažem šta se desilo i tu počinje čudo!!!!!

 

Kao u američkim filmovima! Odjednom se otvaraju vrata, izvolte ovuda, viču, "Sestro!!!!", "Doktore!!!!" u roku od 30 sekundi dete je na stolu za previjanje, ja ga držim za ručicu kroz more belih mantila koji su se stvorili oko njega.

Zaviše mu ručicu i poslaše nas na kliniku za opekotine i plastičnu hirurgiju. Meni oči pune suza, Ženi iste prelivaju, ali već posle tih nekih 15-tak minuta počinjem lagano da se opuštam jer vidim da smo u sigurnim rukama.

Na klinici nas dočekuju nasmejana lica medicinskih sestara i doktora. Svi fini, strpljivi, ne možeš a da se svako malo ne zapitaš:

KOLIKO ĆE BRE OVO DA KOŠTA???

Naravno da nisu pare bitne u takvoj situaciji i ne kažem zbog toga, već su ljudi koji rade na toj klinici nestvarno ljubazni, a sa druge strane celo odeljenje je renovirano, pa zaista izgleda kao da gledam "ER" ili neku drugu bolničku seriju , a to sve o trošku onog zdravstvenog što mi odbijaju od plate.

Sprovedoše nas oni i kod ORL-a i pedijatra i sve završavamo očas posla, fantastično!

Doktori nam saopštavaju da će dete najverovatnije morati da ostane u bolnici. Mi tu obavljamo brze konsultacije i dogovor pada da ukoliko bude moralo da se ostane, da ću ostati ja, jer supruga počinje tek da radi, a ja imam skoro celi godišnji odmor od prošle godine.

Mi na šalter da nam otvore bolnički list (to je ono što ti visi ispod nogu na krevetu) i tamo nam kažu: "Ako bude dete moralo da ostane, mama plaća dnevnu participaciju 600 din.", ja pitam, a koliko se plaća ako tata ostane sa detetom. Kažu ne može. Može baka, tetka, strina, komšinica, ma ko god bio, slučajna prolaznica ili Persa ciganka, važno je da je žensko.

Krenem da drobim nešto na temu diskriminacije polova, a onda se zaustavim. Mislim, baš briga šalterušu za moje mišljenje na tu temu.

Elem, pošto blizu živimo, obećamo da ćemo dva puta dnevno dolaziti na previjanja (ujutru i uveče) i puste nas kući.

Dve nedelje je trajalo naše previjanje i svakodnevno posećivanje dotične institucije dva puta dnevno. Iz smene u smenu, upoznao sam tamo 10 različitih medicinsih sestara i 4 lekara.

Ljudi moji, svi su bili toliko ljubazni i fini da sam ja bio oduševljen. Strpljivi, nežni, ma nemam reči!

Odgulismo mi te dve nedelje, a ti veliki ljudi tamo ti doktori i te sestre mi izlečiše dete.

Lepo bi bilo kada bi neko od njih mogao da vidi ovaj moj post, čisto da znaju da znamo da cenimo njihov trud, ali znaju oni to sigurno.

Oni znaju da su divni i da nam puno pomažu i puno im hvala što su takvi.

Kada vidim da jedna državna ustanova tako funkcioniše i tako izgleda, povrati mi se malo optimizam i ponovo pomislim da ipak ima nade i za nas i da ćemo i mi jednom ponovo da postanemo Evropa.

 

Posvećeno čikama i tetama u belom....

Objavio tadic u 8. februar 2008 14:49:20 | 4 komentara

 

 

Evo baš ove prošle subote odem ja do tržnog centra. Idem ciljano. Svaja me zamolila da joj pazarim računar, monitor ima, pa da uzmem na neki kredit, jer je ona već u kreditu, pa da ona meni plaća rate. Nema problema kažem ja njoj i posle nekoliko dana surfanja nađem tu firmu i odem do njih. Imaju zgodan sistem, predstavnik banke sedi kod njih u radnji, tako da sve potrebno za kredit završavaš na licu mesta i to sa kamatom od 4 % na godinu dana.

Super!

Dođem, kažem koju hoću konfiguraciju, kaže momak nema problema, dobićete i gratis tastaturu, miša, zvučnike i štampač.

U baš lepo. sve lepše do lepšeg.

Onda kad smo utvrdili šta ja to hoću, okrenem se ka čiki iz banke. On me istrese iz gaća, čak me je pitao i za kevino devojačko prezime?!

Fotokopira mi ličnu kartu i kaže da će me kontaktirati čim mi odobre kredit. Ja pitam (pomalo naivno) je mogu ja sada da nosim komp, kaže čovek ne može. Čim odobre kredit, oni će da mi ga donesu na kuću ništa da se ne sekiram.

 

Fala lepo doviđenja.

 

Prođe vikend i u ponedeljak pre podne zvoni mi mobilni. Dobar dan iz te i te banke odobren Vam je kredit, ali nećete danas dobiti računar već sutra.

OK

Hvala doviđenja.

Sutra se vraćam sa posla i kreće maltretiranje:

Zovnem ja njih, samo da vidim hoće li mi doneti računar ili ne, da znam da li da blejim kod kuće ili možemo negde da se smucamo.

Pozovem, javi mi se poprilično zbunjeni baja, postavim čarobno pitanje

"Danas da ili ne?", kaže čovek, znate mi imamo popis.

OK, baš mi je drago za vaš popis, ali to nije odgovor na moje pitanje.

- Javićemo Vam za 30 min do sat vremena.

OK hvala

 

Posle sat i po vremena pozovem ja njih ponovo.

- Izvinite opet ja, ne javiste Vi meni ništa. Dakle da li mi donosite danas računar ili ne?

 

Odgovara čovek ovog puta čak i malo ljut!

- Pa gospodine  mi još nismo završili popis!

Aman čoveče, ne interesuje mene šta ti radiš, ja samo pitam, da li računar stiže ili ne!

- Sačekajte malo!

 

Posle 15-tak sekundi javlja se koleginica!

- Halo Tina ovde, ne možemo da ti damo tu informaciju, zato što nije naša služba zadužena za razvoz već vozači.

E tu sam već prso! Prvo nema nikakvog poštovanja odmah smo prešli na ti tj. ona je prešla na ti, drugo, ta firma ima čitava četri prodajna objekta i jedan servis, tj. to nije korporacija koja zapošljava 1000 radnika pa da tu postoje ova i ona služba. I ja onda počnem da vičem!

 

- GOSPOĐICE, da li vi i vaše kolege iz razvoza radite za istu firmu? Ovog trenutka pozovite vašu "službu" razvoza i dajte mi informaciju da li dobijam računar DANAS ILI NE!!!!!!!!!!!!

 

- U redu gospodine sačekajte malo na vezi.

 

Opa prešli smo na VI! Neverovatno je to što u ovoj zemlji tek kada počneš da se ponašaš kao ludak ljudi počnu da te poštuju. Posle 2 minuta čekanja na vezi, eto nje.

- Gospodine izvinite što ste čekali. Pozvaću Vas na mobilni u roku od 5 minuta čim dobijem kolegu, a samim tim i informaciju.

- Hvala lepo! - kažem ja

- Molim lepo! - kaže ona.

 

I ZNAŠ ŠTA JE BILO POSLE 5 MINUTA

 

 

 

 

 

NIŠTA!

 

Nije me pozvala, ali ajde što me nije pozvala posle 5 minuta, nije me pozvala ni čitavog idućeg dana tj. danas.

I celo to zezanje za moje rođene pare.

I odlučio sam. Neću više da ih zovem. Ako donesu do kraja nedelje donesu, ako ne, otkazaću i kupiću u drugoj firmi. A kada mi donesu računar, onda ću da sednem i da napišem protestno pismo vlasniku firme (ako ga donesu).

Verovatno će da se nasmeje kada ga pročita, ali bih iskreno voleo da neko dobije klepetanovića po plati zbog toga.

Ja se bavim prodajom i ceo život se bavim nekom prodajom. Alo bre, pa samo zadovoljna mušterija je dobra mušterija. Ali ova mušterija će im definitivno biti bivša!

 

Muka mi je više da moram nešto da molim za sopstvene pare, a to se stalno dešava! Problem je po meni samo to što trgovci ne rade na procenat već za fiksnu plate. Da rade na procenat trčali bi oko svake mušterije, pa makar kupovao miša od 300 dindži, samo da bi bio zadovoljan i sutra ponovo došao!

 

 

Sve sam ih gledao. Ma znam ja da nisam morao, ali onako, demokratski, volim svima da pružim šansu, tj. da čujem svakoga šta ima da kaže.

Jednostavno nisam hteo da dozvolim da mi neko kaže da ne znam šta nude neki drugi. Prođe prvi krug očekivano, ali slušam šta se priča, biće mnogo tesno u drugom. Ja šta ću, po sistemu Deluj lokalno, misli globalno, krenem da ispitujem na poslu da li će svi ići na glasanje. Pa sam onda one razočarane ubeđivao da će biti još razočareniji, ako ne izađu. Muke moje niko ne zna, ljudi imaju strašno kratko pamćenje.

 - "Ovi sada su mnogo gori nego oni 90-ih, reče koleginica.", ja seo, udahnuo duboko, pa je pitam da li je zaboravila kad je stajala u redu ispred samoposluge za litar ulja ili onih rafova što je raširen preko celog rafa npr. sok od paradajza i nema ništa drugo. Pitam ja nju da li se i dalje seća recepta za embargo kolač i ono kad se društvo skuplja kod jednog, drugi donosi jaje, treći brašno, a četvrti pola tegle džema, pa se prave palačinke za društvo. Pitam i da li je bilo strah kad zazvoni telefon, a burazera joj pre 20 dana odveli u Bosnu, pa ne zna ko i zašto je zove i da li joj je bilo prijatno kada je skupljala srču po stanu jer su joj popucala stakla od detonacije CK.

Ljudi jako brzo zaboravljaju ružne stvari i to je dobro, ali ne treba ni sve zaboraviti tako lako.

Gledam komšiju pre nekoliko dana, hvali se srećan, nasmejan, ponosan. Kupio je kola. Nisu nova, ali stara svega nekoliko godina. Žena u penziji, on pred penzijom, deca se odselila, troškovi se smanjili i oni prodaju Ladu kupljenu 89 godine uzmu kredit i kupe sebi kola.

Drugar me zove, ajde da mi pomogneš ide mi slava, pa da skočimo u kupovinu. Pođemo, kupuje čovek. Sve i svašta, arsenal pića, arsenal suhomesnatog, sokovi razni. Račun na kasi dugačak, boga mi ima sigurno metar, a čovek plaća i mi odosmo. Oboje su zaposleni, on zarađuje prosečno, žena nešto manje od toga i eto, a na leto planiraju da idu na more, nisu bili od 92.godine, a sećam se ranije kako je bilo kod njega, rakija od nekog dede iz sela i žuti i crni sok, smederevka, a crno vino kad donesu gosti.

Neću i ne smem da zaboravim kako sam odrastao, šta sam slušao i gledao i neće me mrzeti da u nedelju sa svojom dragom i sinčićima se prošetam do kutije i ubacim u pravcu uzlazne putanje.

NEMOJ NI VAS DA MRZI....

 

 

Uf što ne volim kišu. Kada pada kiša, a nije radni dan, prosto ne znam šta bih od sebe. U kući je neki polumrak/poludan, napolju sve sivo, klinci uglavnom ošamućeni sede ispred računara, a ja samo gledam da se sklonim na neki kauč uvijem u ćebe i blejim.

Kakav glup način da čovek provede jedan vikend.

Planirao sam ovaj vikend da idemo u prirodu, ali kako stvari stoje, ovaj vikend, priroda nas neće!

Uspavao sam bebca tradicionalnom metodom, veliki jastuk stavim na svoje noge, bebcu glava kod mojih stopala, a nogice meni u krilu. Ja na kauču u polusedećem položaju i onda ljuljaj levo desno. Uspavam ja gospodina, a onda kao slina scurim glavu na jastuk koji mi je bio pod leđiima i naravno zaspim.

Kako mrzim kad sam ovako lenj.

Odspavasmo visočanstvo i ja boga mi dobrih sat i po vremena.

Odem do radne sobe, tamo najstariji gari neku igricu, a šta bih mu i rekao kad ne možemo napolje, oteram ga od računara pod izgovorom "Čekaj da tata vidi je se skinula ona igrica što si mi rekao".

Kad gle vraga skinula se. GTA San Andres + patch Serbia

To je neka budalaština koja će kolko po završetku pisanja ovog bloga da leti sa računara, gde si ti crnac iz geta i ideš i kradeš kola, biješ se i upucavaš pripadnike protivničkih gangova i to sve sa silnim prskanjima krvi, eksplodiravanjem kola, a ono patch Serbia, to znači da nekog junaka nije mrzelo da patriotiše po igrici, naime napravio je policijska kola da budu kao domaća, glavnom junaku nigeru na leđima piše Srbija Zauvek...?!

Whatever, leteće ubrzo.

Elem, vreme grozno, jedino što me raduje i to me zaista raduje je to što idemo kod prijatelja na večeru, domaćin koji inače odlično kuva, sprema zečetinu. Dogovor je da mi donesemo vino, a on će da organizuje klopu.

Eto radosti, posle ovako sumornog dana, barem ću imati prilike večeras gastronomski da se zadovoljim.

Gene Kelly neka nastavi da skakuće po barama i peva na kiši, kad voli čovek, a ja odoh na zečetinu.

 

Objavio tadic u 9. februar 2008 14:33:37 | 3 komentara

 

 

Ja kao jedno čeljade rođeno u centru Zemuna, sa bakama koje su u najužem centru grada, ceo svoj život patim za kućom i dvorištem. Odrastao na 11. spratu solitera, pa se preselio na 2. sprat zgrade sa večito malim i barem za moje megalomanske pojmove sitnim terasama.

Pošto sam se oženio i počeo samostalno (privatno) da živim, nisam imao preterane sreće sa stanovima. Oni su bili koliko toliko pristojni, ali večito u zgradama. U jednom periodu me je uhvatilo kuća-kredit ludilo, koje me je svakako vrlo brzo prošlo kada sam se susreo sa "izuzetno povoljnim" uslovima kredita, sitnim slovima i administrativnim troškovima.

Nakon 5 stanova što manjih što većih, pod moranjem krenem sa svojom dragom u potragu za šestim. Slušam neke kolege u firmi, koji žive kao podstanari isto kao i ja, koji žive u istim stanovima već 7-8, pa čak i 15 godina. A ovi moji manje više su svi bili korektni, ali sve kratkog daha. Godinu najviše godinu i po dana i već gazde imaju planove za renoviranja i useljavanja istih. Ovaj poslednji u kome sam danas i iz kog čukam ovo pisanije je šesta sreća i nadam se da će biti na duže vreme, barem tako vlasnica istog veli. Daj bože!

U opštoj ludnici gledanja koje kakvih stanova što lepih, što ružnih, što skupih, što preskupih, natrčimo na jednu stančinu kojoj je kirija nešto manja od one koju smo do sada plaćali, ali je stan u očajnom stanju. Zidovi žuti, sanitarije štrokave, prozori nikad prani i sl. Stan u prizemlju, veliki. Prošetam se ja po njemu, bacim pogled na one zidove, prozore, sanitarije i ostalo i hvala bogu mojoj sposobnosti da vidim stvari kakve mogu da budu, a ne kakve jesu. Izađem na terasu, kad tamo imam šta da vidim. Dve terase jedna do druge, deli ih zidić, a na obe se ulazi iz dnevne sobe, jedna 10 kvadrata, a druga duplo veća, plus ispred svega toga jedno 50 kvadrata dvorišta. Lepo uredno opasano živom ogradom, sa sve kapijicom da se u stan može ući i sa te strane. U najavi milina.

Uz ne previše muke uspem da ubedim moju lepšu i pametniju trećinu da se mi latimo tog stana. Gazdarica prostodušna supruga biznismena iz Rusije, puna kao brod, ovaj joj je samo jedan od stanova koje izdaje, ali žena sa kojom se neke stvari mogu dogovoriti. Padne dogovor, ja kažem da se stan mora okrečiti i srediti, a ona zauzme stav da ga može ona srediti, pa sam onda ja u obavezi kada se odlučim da ga napustim da ga dovedem u isto stanje ili da ga ja sam sredim, pa nemam nikakve obaveze kasnije. Svakako po logici „Bolje ću ja za sebe da uradim nego neko drugi!“, odlučim se ja za soluciju broj 2. Napravimo dogovor, platim depozit i nekoliko dana kasnije krenem u nabavku moleraj materijala. Pozovem par dragih mi prijatelja, nabavim kod kuma u farbari potrebni materijal i krenemo u akciju. Posle par dana rada i nekoliko gajbi piva, stan je zablistao i postao jedna jako lepa lokacija za život. Zidovi sneg beli, terasa rozla (kao i fasada zgrade), sanitarije šljašte. Manje više dovedemo stan do savršenstva. Naravno već ja tu vidim par zidova koje bih rado porušio, ali kada nije tvoje, možeš samo da gledaš, ali ne i da pipaš.

Uselimo se mi u naš novi dom, svaki komad nameštaja upadne na neko novo mesto, ali kao da je baš pravljeno za njega. Svako poslepodne i veče sedim u svojoj baštici (terasici) i uživam. Idealan spoj. Živim u stanu, a kao da sam u kući. Onda sam krenuo da gledam u travu. Neuredna je! Vrlo brzo sam pazario trimer za travu na nekoj sega mega akciji za vrlo simboličnu cifru i ošišao travu. Onda me je nerviralo što mi je živa ograda čupava. Pozajmih od nekih ljudi trimer za živu ogradu i istu dovedem do savršenstva. Posadio sam bosiljak i on lepo napreduje (biće za kuvanje taman), ruža koja je bila od ranije posađena i iz meni nepoznatih razloga poprilično uništena je sada po Google uputstvima orezana i evo mogu se pohvaliti da su mi već izbila dva pupoljka. U mom dvorištancetu imam i dve višnje, tri borića i jednu smokvu. Ma ljudi moji, fantazija!

Svako veče razvučem crevo, pa zalivam travicu da se i ona povrati od silne nepažnje koju je trpela ko zna koliko dugo. Meni dragi ljudi mi svraćaju, sedimo u baštici i uživamo. Pijemo hladna pića, ponešto se i mezeti i baš nam je lepo. Na tendu koja se nalazi iznad dela terase gde sedim, sa mojom dragom sam namontirao trsku, pa sada terasa ima i mediteranski šmek. Ima još 100 čuda koja planiram da uradim i baš uživam u svemu ovome.

Bože zdravlja za par godina ću ovaj stan odkupiti od gazdarice i nastaviti da u njemu uživam, a sada me muči samo jedno pitanje.

Ko će mi zalivati bašticu dok budem na moru!

 

 

E pa dragi prijatelji, kao što neko reče "Svaki početak je težak", evo i ovaj blog je nastao, doduše bez mnogo muke, ali sa dobrim ciljem.

Tekstovi koje ćete moći da čitate ovde služe da bih mogao da sa vama podelim sve ono lepo, ružno, pravedno i nepravedno, sve ono čime mogu da se pohvalim i sve ono što je u meni izazvalo bilo kakvu emociju.

Ukratko o meni:

Rođen u Beogradu 30.07.1979.g. Odrastao kao i svaki drugi klinac u Beogradu tih godina, prerano, zahvaljujući ratovima, nestašicama i ostalim nemaštinama kroz koje smo tada svi prolazili. Potrčao da se zaposlim što pre i time sam sebe uskratio za fakultetsko obrazovanje, ali se trudim da to nadoknadim raznim usputnim seminarima, školicama.

Rano, ali srećno oženjen najdivnijom Beograđankom bosansko-kosovskog porekla, moj najveći savetodavac i još veći kritičar, neko bez koga ne mogu i ne želim da mislim kako bi bilo da se nismo našli, neko ko nam je podario tri divna sinčića, koji mi pružaju svu snagu i želju da se borim sa svakojakim problemima sa kojima se svi mi svakodnevno susrećemo.

Sin Velikog čoveka i maleVelike žene i brat jedne sestre Jedine!

Prijatelj mnogih, kum nekih, neprijatelj retkih.

To sam ja dragi moji i za sada toliko o meni da ne preteram.Pišemo se ovih dana, ima puno tema koje ćemo da načnemo, a ovo neka ostane kao uvod.....

 

 

    Posle dužeg vremena konačno odmor. Napravio sam kombinaciju snova, uzeo sam komplet ostatka odmora od prošle godine i povezao i uskrs i 1.maj, tako da ima da iskuliram pune tri nedelje!

Posle svih nervoza koje su mi se izdešavale u poslednje vreme, povišenog pritiska, lekara, dijagnoze, terapije, dijete i nekih 10.000km prevezenih, mislim da je krajnje vreme da odem da odmor.

E sad treba napraviti nekakav plan. Šta raditi na odmoru? Imam kola, imam loptu, imam štapove za pecanje imam troje dece i imam vrlo verovatno lepo vreme tokom većeg dela odmora. Mama ne ide na odmor tako da putovanje otpada, ali izleti i muvanja why not. Smišljam gde bi mogli sve da stignemo i voljan sam da primim svaki konstruktivan predlog, koji naravno ne predstavlja trošenje enormnih količina novca.

Nisam dugo ništa pisao, jednostavno nisam imao vremena da koristim mozak u pametne stvari već sam bio rastrzan na hiljadu strana. Sada ću malo po malo krenuti da se vraćam na ovu moju stranicu i da pišem, samo još da se prisetim kako se piše i biće super! Od mog poslednjeg bloga desila se SEKA (Svetska Ekonomska KrizA), desila su se neka ubistva, neke krađe, neki insajderi, neki reality show-ovi, verovatno se desio i narod po koji put, sve u svemu materijala za tračarenje preko glave.

Daklem do sledećeg bloga, molim za savete vezane za muvanje tokom mog GO. Parametri su sledeći:

- Do 100 km od BG-a;

- Najviše 2000 din troškova po putovanju bez troškova prevoza.

- Lokaliteti da budu prihvatljivi za četvoricu momaka koji zajedno imaju 43 godine.

Fala unapred! :-)

 

 

 

Gledam juče na TV-u studente.

Ove naše, prave, sa Beogradskog Univerziteta. Pa se prošetah malo po kući, otvorio jednu činijicu, pa drugu, pa treću i eto je! Kao da sam je juče tu stavio zakačena na ključeve od bakinog stana, najobičnija, plastična, od one šarene neke izlivene plastike.

PIŠTALJKA!

Uzeh je, pa se prisećam malo. Sestra mi je tih dana bila na ulicama sa svojim kolegama sa fakulteta, ja sam još bio mali da budem student, ali kao jedan middle-age gimnazijalac, nisam mogao da dozvolim da takve demonstracije prođu bez prisustva moje malenkosti. Morao sam da dam podršku studentima!

Nekolicina nas je zaista išla u svakodnevne protestne šetnje svesni cilja istih, a oni ostali koje smo vukli sa sobom da nas bude više su išli sa nama samo da ne budu u školi, a u to vreme i većina mojih profesora je poprilično imala razumevanja za bežanja sa časova, tako da je i to bilo ok.

Svaki dan smo forsirali Terazije i Srpskih vladara, vikali i pištali ispred zgrade vlade/skupštine, Turske ambasade „OOOOO TURCI”, pištali i dobošali.... Nije nam bilo hladno, imali smo cilj!

 

I eto opet, studenti na ulicama!

 

Kako li se oseća ovaj ustoličeni kad gleda vesti, da li ga to uopšte pogađa?

 

Dozvolio je da ga porede studenti sa nekim protiv koga se borio. Naravno da će sada da idu izjave da je to politički skup neke tamo protivničke stranke. Ne znam samo šta će da kažu kad se pojavi na platou 3-4000 studenata, da li će i onda da tvrde da se ta neka stranka krije iza studenata i to baš iza svih njih.

 

Baš sam se iznervirao!

 

Srbija se odlučila, doduše podelila po pola, ali se odlučila, a on vlada, a ne pripada ni jednoj od te dve pole. Hmmmm. Da se čovek zamisli.

 

Probao sam pištaljku, radi. Deca su me malo čudno gledala, a možda su mi se malo i zacaklile oči kad sam ponovo dunuo u šarenu plastiku. Nisam student bio tada, nisam ni sada, nisam bio ni u međuvremenu (nažalost), ali ću svakako, ako bude trebalo opet ići sa našim studentima i duvati u svoju staru pištaljku.

 

STUDENTI OVAJ TADIĆ JE UZ VAS!!!

 

 

Nisam se nikada ložio na sport.

Mislim, bilo je tu nekih pokušaja u karateu, rukometu, vaterpolu, jahanju i tenisu, ali sve kratkog daha. Jednostavno takav sam, malo lenj.

Na veliku radost moje drage, ne pratim premijer ligu, niti bilo koju drugu. Jedno vreme sam pratio neku Beogradsku zonsku i to samo zato što su mi dva ortaka igrala u jednom od klubova koji je bio u toj ligi, a ja sam ih bodrio na utakmicama.

Kada igra reprezentacija i kada je neko polufinale, tada se zainteresujem i ispratim do kraja (svaki sport). Pažljivo i sa osobitim uživanjem sam ispratio naše tenisere i mogu samo da im skinem kapu.

Ali ne želim da pišem hvalospeve o njima, mislim ne želim ni na koji način da umanjim njihov uspeh, nego neću da pričam sada o njima nego o nečemu što me je dotaklo, a za šta su u najvećoj meri oni zaslužni.

Sad u subotu, jurcam nešto, završavam neke stvari koje su se skupljale tokom nedelje i stižem do svoje kuće. Blizu zgrade u kojoj živim postoji ogromna ledina gde ima 4-5 velikih betonskih terena. Na njima nema ni koševa ni golova, nema ničega. Na jedan od njih je neki baja postavio balon, pa izdaje teren za fudbalicu, a ostali zvrje goli.

Elem, prolazim pored tih terena, bacim pogled i momentalno mi se usne razvuku u osmeh, a noga na kočnici odradi svoje da se zaustavim. Na svakom od tih betonskih terena bilo je u proseku po šestoro klinaca koji se dobacuju teniskim lopticama. Mašu reketima i mnogo slatko izgledaju, kao neka škola tenisa. Vidim neki dečaci se lože da serviraju kao Nole, pa lete loptice van terena, devojčice sa kačketima i kosama vezanim u rep iste Jelena i Ana!

Opšta radost i veselje, davno nije bilo toliko dece na tom terenu, a znam i gde su bili. Kod kuće, piče Counter Strike, Need 4 speed, GTA ili neku sličnu glupariju. Bleje pred ekranom i lagano nabijaju sebi dioptriju.

ALO BRE RODITELJI TERAJTE DECU NAPOLJE!!!!!!!!

Pod utiskom te slike stižem u stan. Ulazim u radnu sobu, a njih dvojica kao hipnotisani sede ispred njegovog veličanstva PC-a, priđem i bez mnogo komentara na najprostiju čekić varijantu isključim računar (zgazio sam crveni prekidač na produžnom), pošaljem ih na obuvanje, bebca obuče mama i marš napolje. Odosmo nas četvorica kolima do grada, pa pravac Kalemegdan.Ceo dan smo se šetali, trčali po travi, prizivali veverice, peli se na topove i tenkove, klopali nešto usput, ma divno nam je bilo.

Proveli smo jedan divan dan, bez igrica i bez računara. Nismo gledali crtaće, niti su se svađali oko YU-GI-OH karti.

 

Idući vikend ako bude lepo vreme idemo na Košutnjak!

Objavio tadic u 4. februar 2008 15:48:16 | 2 komentara

 

 

            Htedoh nešto da napišem o ovoj 2010. godini, ali mi ne ide. Napisao sam kratak pregled kakva je bila, međutim primetio sam da mi se sve svodi na neko nabrajanje, a ja ne volim da čitam nabrajanja, a boga mi ni da ih pišem. Neki meni dragi ljudi će ovu godinu pamtiti po dobru, a neki po zlu. Oni koji će je pamtiti po zlu, sa njima sam uglavnom tugovao zajedno, ali sam se zato i divno radovao i slavio sa onima koji će je pamtiti po dobru.

  Kažu neki da na kraju svake godine treba nešto poželeti da ti se desi u sledećoj godini. Ja sam dosta razmišljao šta bih želeo da mi se desi i onda sam shvatio da mi ne trebaju velike stvari da ih poželim, jer će one doći samo mukotrpnim radom i štednjom, tako da sam odlučio da poželim da u 2011. godini napišem puno blogova, da imam ideja za iste, vremena i želje, jer sam u periodu dok sam ih pisao bio jako srećan. Skromna želja, ali me ispunjava i mislim da je to bitno.

 Konačno sam smislio kako da opišem šta je blog i blogovanje. Blog je isto što i kiseo kupus, neke godine se razvališ od njega i baš ti se jede, a neke godine ga pojedeš par puta i to je to. Dakle blog = kiseli kupus.

 Objavio tadic u 14. decembar 2010 13:22:51 | 2 komentara

 

Rekao sam sebi da neću da pišem o trenutnim događajima, ali moram....

Nekada:

-   "Ko da nas bombarduje? Srbiju? Ma nema šanse! Tako su nam pretili i prošle godine u oktobru, pa ništa!"

Pričali ljudi tako, boga mi jesu. Ako se neko ne seća ja se dobro sećam. Nema šanse, pa nema šanse i onda kad nas roknuše, kad začusmo Avramov glas:

-  "Pažnja, pažnja vazdušna opasnost za Beograd! Pažnja, pažnja vazdušna opasnost za Beograd!"

 

Roknuše nas, a mi svi iznenađeni, cela nacija! Pa da li je moguće, kako smeju? Cela nacija u opštem zabezeku! Čekaj malo! Pa ne mogu oni nas!

E nije ni čudo što smo bili u čudu! Ko će da poveruje u tako nešto?

Sad:

E a sad ovo! Kosovo nezavisno!

Za ono sam znao što smo u zabezeku, ali za ovo mi je bilo potpuno jasno da će se desiti. Reče neko, to je politička realnost. Napadoše ga!

A jeste politička realnost, to je nešto što se kuvalo 60 godina, prosto mi nije jasno kako se ranije nije desilo.

Sećam se jedne humorističke serije "Foliranti", davala se na NS+. U svakom slučaju bio je jedan skeč u kome se pojavljuju šiptari sa kečićima i transparentima "KOSOVO REPUBLIKA" i trčakaraju tamo i viču "Kosovo republjika, Kosovo republjika", to je bilo negde krajem 80-tih, ljudi su se sprdali sa tim.

Danas slušam na radiju neka emisija sa uključenjima slušalaca. Pitanje glasi "Kako Srbija treba da se odnosi prema zemljama koje priznaju nezavisnost?". Kreću ljudi da se javljaju.

Raznih sam se mišljenja naslušao, od onih da treba da se osvestimo i krenemo dalje, do onih da treba da prekinemo sve diplomatske odnose sa tim zemljama.

Najinteresantniji mi je bio jedan od slušalaca koji je rekao da treba da ih udarimo tamo gde će ih najviše boleti.

A evo jednog militantnog (rekoh ja sebi). Kad pita voditelj, a gde je to? Kaže čovek po džepu!

PO DŽEPU!

Treba mi njima da zabranimo da oni investiraju u našu zemlju, da ovde grade firme razne i da na taj način ih uskratimo zarade, pa će i oni morati da promene mišljenje.

Svašta sam čuo!

Priča jedan čovek na televiziji. Trenutni prirodni priraštaj Kosovskih Albanaca se procenjuje da je 16, a u Srbiji je trenutni prirodni priraštaj -5 i kaže čovek, da ovim tempom do 2040. valjda ima da ih bude isto koliko i nas.

Pričaju svi poslednjih dana da je Kosovo neraskidiv deo teritorije Srbije i da ga nikada nećemo priznati kao nezavisno.

O.K.

A šta bi bilo da Kosovo ostane u sastavu Srbije, kao pokrajina. Prvi parlamentarni izbori u skupštini Srbije 80 poslanika Kosovski Albanci, a 20 godina kasnije Albanac predsednik Srbije, da li smo spremni na tako nešto kada već uporno želimo da Kosovo ne dobije nezavisnost.

 

Šlag na torti reakcija "građana"! Ej, zato što su proglasili jednostranu nezavisnost ima da polupamo Mc Donalds i neka neće da radi narednih mesec dana i neka ljudi (SRBI) koji rade u njemu neće primati plate, a onome što je rekao da će ovo da se desi, e njemu ćemo da polupamo lokale zato što je javno pričao ono o čemu su svi ćutali.

A onaj Merkator i ona Idea i svi ti neprijateljski objekti koji zapošljavaju nekoliko hiljada Srba, sve ih treba zatvoriti, srušiti i dići u vazduh, a ljudi koji su radili u njima, mogu slobodno da crknu od gladi zajedno sa svojim porodicama, jer su Šiptari proglasili jednostranu nezavisnost.

Umesto da pokušavamo sada na sve moguće načine da se borimo za prava ono Srba što je ostalo na Kosovu, da se utiče na savet bezbednosti, EU i ostale, da se tim ljudima obezbede svi uslovi za više nego normalan život. Da budu zaštićeni ko beli medvedi!

NE!

NE!

NE!

Sudbonosno NE!

Mi nećemo priznati nezavisnost Kosova NIKADA!

I teraćemo mak na konac sa celim svetom ne razmišljajući da onim mučenim ljudima što dole žive na taj način nikako ne pomažemo. I na kraju će Kosovo biti nezavisno, Srbi će biti građani trećeg reda na Kosovu, ali se mi nismo pognuli imperijalističkim silama, već smo podignute glave prkosili celom svetu i time dobili ništa, ali smo zadržali svoje dostojanstvo!

I još jednu stvar da ti kažem. Reče jedan čovek na radiju da će biti gužva sada na aerodromu Nikola Tesla od silnih ambasadora koji će da se vrate u zemlju, a zove posle njega jedna mama sa Čubure i kaže:

"Ne sekiram se ja što će se ambasadori vratiti u zemlju, u krajnjem slučaju neće njih biti toliko puno da naprave gužvu. Sekiram se zato što će naša deca da naprave gužvu, ali ne na terminalu za međunarodne dolaske, već na onom za odlaske, što dalje odavde.:."

 

I još samo jedan apel roditeljima srednjoškolske dece! Među ovima što razbijaju i ruše većinom su srednjoškolci, oni ni ne znaju zašto to rade i gde je to Kosovo, ali ne moraju u školu i nekažnjeno mogu da prave s....nja, a vi roditelji znate li gde vam je dete, da li je u školi ili je u gradu, pa malkice razbija? Proverite molim vas!

 

 

Objavio tadic u 19. februar 2008 23:09:17 | 11 komentara

 

 

12 x 250 = 3000

24 x 300 = 7200

12 x 350 = 4200

Ukupno 14400

 

I baš tada podsetih sam sebe na mučenog Mikija Manojlovića u filmu Rane, koji pokušava da izračuna kada će sledeći put moći da sere ko čovek.

A šta ja to u stvari radim? Bavim se mazohizmom! Radim ono što nikada nijedan podstanar ne sme i ne treba da uradi, a to je da računa koliko je para od kako je podstanar poklonio gazdama.

Posle 4 godine podstanarstva čvrsto sam odlučio da ću da uđem u kredit za stan koji ću otplaćivati narednih 30 godina.

Kredit za stan!

E neće moći. U međuvremenu su cene u najobičnijim krajevima Novog Beograda skočile do te mere da me je glava zabolela. Krenem da kopam po oglasima, tražim neku veću kvadraturu od 75-90 kvadrata. Ipak je nas petoro, pa ko veli da ne počnemo da režimo jedni na druge zbog malog prostora, a i kad ću već da ga otplaćujem 30 godina, barem da znam šta otplaćujem. U krajevima Novog Beograda gde mi do sada ne bi palo na pamet ni da razmislim da živim, u iznosu koji ja mogu da podignem kao kredit može uz malo sreće da se pronađe stan do 55-60 kvadrata ni slučajno veći!

Razočarenje prvo......

U potpunom očaju, razmišljam o tome kako će neko drugi zahvaljujući kirijama koje ću ja da mu plaćam do kraja života, svojoj deci da kupuje nekretnine, a ja ću na kraju da ostanem bez ičega.

U silnom očajavanju sine mi ideja!!!

MONTAŽNA KUĆA!!!

Ej čoveče, to je skoro ko prava kuća. Ima termoizolaziciju fenomenalnu, zvučnu pristojnu, a i u slučaju zemljotresa mnogo bolje se ponaša nego zidana kuća, samo ako naleti slučajno tornado, e onda joj nema pomoći!

Raspitam se ko sve to proizvodi, koliko košta, čak nađem i izvođača radova preko nekih prijatelja, koji će sve to da odradi baš onako kako ja budem želeo.

Divno!

Ljudi, prvo veče uopšte nisam spavao. Ležim u krevetu i maštam. Vidim decu kako gologuzi trčkaraju po dvorištu, sunce sija, ja sa osmehom na licu držim baštensko crevo i punim dečiji bazen na naduvavanje vodom, zadremam....

...ponovo otvorim oči u sobi je mrak, svi u kući spavaju, a ja dremam i maštam...

....moja draga sedi za velikim plastičnim stolom u dvorištu u hladu vinove loze i čita mi neki interesantan članak iz novina, a ja stojim pored roštilja koji sam vrlo vešto sam ozidao i to sa velikom rešetkom na koju može da stane dve kile mesa od jednom i pečem meso za ručak. Čuje se graja dece, svi su srećni, a ja uzmem gutljaj hladnog špricera, pa okrenem par šnicli, zadremam.....

....pogledam na sat 4.30H, ustajanje je u 6.30H, zažmurim i nateram sebe da odspavam ta dva sata i da ne razmišljam o kući. Zaspim.

 

Na poslu kolegama pričam o tome, oni me pažljivo slušaju. Jedan od kolega, a inače i najstariji od nas (koga puno poštujem) mi deli savete vezane za kuću, jer on ima kuću i ima puno iskustva sa i oko iste. Slušam ga kao da mi priča najinteresantniju priču, šta ću takav sam. Kada se predam nečemu, predam mu se u potpunosti.

To popodne odem do banke do kreditne savetnice da napravim preliminarni razgovor. Utvrdimo mi moj kreditni limit, ali mi ona saopšti vrlo interesantnu stvar. Banka može da mi da kredit za kuću, ali ne može za plac!!!

Ne izdržim, pa je pitam: "Izvin'te, gospođo, a gde da stavim ja tu kuću koju vi mislite da mi kreditirate?"....

Razočarenje drugo!

Par dana kasnije se vidim sa izvođačem radova i napravimo dogovor da ja pronađem plac, a on će da mi kupi plac i da mi onda izda fakturu i za plac i za kuću i na osnovu toga će banka da mi odobri kredit. Malo ćemo platiti više porez, ali nema drugog izbora.

Sjajno, ponovo počinjem da maštam, samo što se sada već naveliko pripremam da krenem da jurim placeve.

Računam sad ću ja to za nedelju dana da izaberem idealan. Odaberem jedno naselje koje se naslanja na Novi Beograd, krenem da listam oglase.

Auuuuuuuuuuu!!!!

Skupo!

Mnogo skupo!

Krenem da pozivam oglase, a ono neke cifre, za koje je moj otac rekao, pa šta oni to naplaćuju, Slaviju?

Em je skupo, em je neuknjiženo, nelegalizovano, bez priključka za vodu i struju (to posebno plaćaš da uvedeš), neki nemaju ni asfalt, a kanalizacija i telefon su apsolutna misao činjenica kao i građevinska dozvola.

Krenem da se interesujem sve dalje i dalje ne bih li pronašao nešto povoljnije. Ljudi moji stigoh do Batajnice i Surčina, Dobanovaca i Ugrinovaca, a cena skoro da ne pada.

Razočarenje treće!

Odlučim da zatražim pomoć od lokalnih vlasti. Birao sam ih na izborima, pa ko veli valjda će da izađu u susret. Napišem pismo predsedniku opštine Novi Beograd, nema odgovora. Dobro. Ajde da probam možda ovi za koje nisam glasao su nešto bolji, napišem pismo predsednici opštine Zemun. Ništa,  niko ne odgovara ni pozitivno ni negativno. Napišem pismo v.d. Gradonačelniku, računam možda on pogura situaciju. Ma jok, ladno mi niko nije odgovorio.

Inače, u pismu je bila molba i pitanje da li opštine N.Bgd. i Zemun imaju neki opštinski plac, koji bih ja mogao da uzmem u zakup na 99 godina.

Jednostavno pitanje, koje očekuje još jednostavniji odgovor. Može, obratite se tu i tu ili jednostavno ne može. A ono ništa.

 

Razočarenje četvrto!

A da i još nešto, ako niste znali. Vrlo eksluzivna naselja za kuće su postala Altina, Ledine, Zemun Polje, Plavi horizonti, a Dobanovci opako drže cenu naročito onaj deo bliže autoputu.

Primera radi da bih vam dočarao moj očaj, placevi na Ledinama koji su vredni pomena tj. koji se ne nalaze na sred njive nego imaju mogućnost uvođenja vode i struje bez previše problema i koji imaju asfaltiran put koji prolazi pored njih koštaju između 5500 do 13.000€ po aru.

O da, možda zvuči neverovatno, ali je tako.

Polako počinju da mi nestaju maštarski oblačići u kojima njih trojica gologuzasti trčkaju i prskaju se u bazenčetu, vatra u roštilju se gasi, čaša sa hladnim špricerom se prosula i razbila, a vetar je mojoj dragoj oduvao novine.

Eto, tužan sam.  Poleteo sam i udario u preterano surovu realnost i ponovo me je jako zabolelo.

I šta sad? Pa evo i dalje razmišljam i dalje zovem i dalje tražim, pa valjda ću nešto naći.

A i ti što čitaš, ako znaš nekoga ko ima neko parčence zemlje i hoće da ga proda po nekoj razumnoj ceni, javi mi molim te. Možda je baš to neko dvorište gde ću puniti bazenčić mojoj deci.

Objavio tadic u 12. mart 2008 21:26:05 | 7 komentara

 

 

 

Nikako da napišem nešto.

Mnogo sam se nervirao oko stana, placa, pokušaja da rešim pitanje stana. Da se uvalim u kredit i uživam u blagodetima otplaćivanja istog. U međuvremenu sam udario u gomilu zidova, išao da vidim gomilu minijatura od stanova za koje traže oko 11 mojih godišnjih plata, pa je u međuvremenu NKOSK odlučila da ne odobrava kredite, pa je onda vlada odlučila da prestane da subvencioniše kredite, pa su se predomislili, pa nisu, pa su opet skočile cene, pa sam ja privremeno digo ruke.

Od silnog nerviranja nikako da sednem da napišem nešto, jednostavno nemam ni koncentracije ni ideje. E sada pošto sam stambeni problem moje porodice rešio tako što ću ga neko vreme ignorisati, eto vratila mi se i volja da nešto i napišem.

Elem.

Pre neki dan dopadne mi šaka čitanka iz srpskog mog najstarijeg sina (đaka prvaka), da tata prekontroliše domaći, a ujedno mi da i da mu pregledam sastav koji je napisao. Tema sastava je bila "Član moje porodice"

Sastav ide ovako:

 

MOJ NAJMLAĐI BRAT

 

Moj mali brat se zove Damjan.

On ima jednu i po godinu.

Mali je, ima plavu kosu, ima oči kao nebo. On neume da priča sem nekoliko reči: mama, tata, baka, pa-pa, toji ata.

On mi je lep i sladak i ja ga volim.

Ponekad dira moje stvari, pa se ja ljutim.

Ponekad je smešan, ponekad je dosadan i plače bez razloga.

Ja se igram sa njim, ponekad ga čuvam.

Volim ga kad se smeje.

U februaru mesecu se strašno opekao po ruci i ja sam se brinuo. To mi je bio najgori dan u životu.

 

 

   Au čoveče!

Kakvo oduševljenje sa moje strane. Moje dete tako nešto lepo napisalo. Pa ne mogu da vam opišem koliko sam se oduševio. A on je tako mali i blesav i balav, a ovako ozbiljno i lepo piše.

Ti mali ljudi znaju baš lepo da nas iznenade. I koliko sam bio srećan kada sam pročitao nešto ovako lepo što je napisao moj sin, opet sam malkice bio tužan jer vidim da više nije onaj isti šantavko, cvrca, švrća, već je jedan ozbiljan dečkić koji počinje da koristi glavicu.

Moje preveliko zadovoljstvo sam morao da podelim i sa vama, a i da se pohvalim malo šta piše moj đak prvak.