Marko Tadic - BLOG

Pre nekoliko dana, zahvaljujući mojoj baki, koja jako puno čita, kako knjige, tako i dnevnu i nedeljnu štampu i kada god naleti na nešto (po njoj) zanimljivo u novinama, ona to iseče, spakuje i pošalje nama, njenoj deci i unucima na čitanje.

Tako kao što rekoh, pre par dana, stigne do mene odlomak iz knjige Grge Novaka "Povijest Splita" u vidu članka koji je bio u nekim novinama. Baki bi interesantno, pa nam je poslala. Radi se o delu statuta grada Splita i kaže:

" Vjećnik koji bi neopravdano izostao sa sjednice vijeća trebao je platiti globu od jednog groša.

Govornika koji je bio na govornici nije smio nitko prekidati, a onaj koji bi prekidao govornika, kaznio bi se sa dva solda.

Isto je tako bio kažnjen sa dva solda i onaj koji bi se prijavio za riječ i onda govorio ono isto što je prije njega netko kazao.

Govoriti se smjelo samo ako se onome što je rečeno imalo što dodati ili oduzeti. Onaj pak koji bi govorio o drugoj stvari, a ne o onoj, što je bila predložena, imao je biti kažnjen sa pet solda globe.

Za vrijeme sednica Velikog vijeća bilo je vijećnicima strogo zabranjeno galamiti.

Oni koji bi ipak glamili bili bi najprije opomenuti od protesta ili rektora (ako su Splitom upravaljali rektori)ili od rivarija, ako se uprkos toj opomeni ne bi umirili bili bi kažnjeni sa dva solda globe."

Ova gospoda su pravila rada utvrdila i po njima radila 1312. ,a mi skoro 700 godina kasnije mirno posmatramo kojekakva, od skupštinskog bifea, silom odvojena lica, koja baljezgaju za govornicom o čemu god hoće, pre nego što odu na svoje mesto da dremnu, u pokušaju da svare mešavinu bečke šnicle, kupus salate, princes krofne i 4 dupla viskija koje su u pauzi stresli u sebe na račun nas, "malih ljudi".

MISLITE O TOME....

 

Počnem ja da pratim tih 16-tak učesnika show-a i manje više vrlo brzo vidim koliko ko tu zna i koliko je ko tu talentovan.

Prvo, svi su već sebe napičili da su neke žešće zvezde.

Drugo, samo kukaju da im ne valja ovo ili ono, a imaju 10 puta bolje uslove nego što ih imaju kod kuće.

Treće, tipovi koji posle 7 dana kukaju kako ne mogu da izdrže, kako su u problemu i kako će da prsnu.

Četvrto, potpuno odsustvo elementarnog obrazovanja, kako opšteg (što nije iznenađenje), tako i muzičkog što je šokantno pošto su u pitanju mladi ljudi koji planiraju da posvete svoj život muzici.

Ovo prvo, recimo da je moglo da se očekuje. Što se tičedrugog, to sam mogao da vidim i u vojsci. Mi koji smo došli iz recimo ga urbanih sredina, sa kakvim takvim pristojnim uslovima života, smo funkcionisali super i nismo ič kukali, a oni koji su došli iz sela kojih nema ni na opštinskoj mapi, gde je struja prošla pre neku godinu, oni su kukali kao ranjenici.

Oko ovog trećeg mi je malo muka, jer ako momci kukaju posle nedelju dana, kako bi izdržali godinu u vojsci i kakvi su onda oni uopšte. Ne vidim sebe i one koje znam kao neke extra heroje i muškarčine što smo služili te vojske po godinu dana i što su neki od nas imali i fucking ratno iskustvo, ali kukati za kućom posle nedelju dana je stvarno malo girly (da ne upotrebim jači izraz, mada i za ovaj mogu neke da me okrpe :-) ).

Sve ovo nije toliko bitno. Najviše me je pogodilo ovočetvrto, a to je da oni manje više nemaju pojma ni o čemu u životu svom.

Npr. Bilo neko deljenje pesama, ko će šta da peva. Čovek dobija Zabranjeno pušenje - Bos ili hadžija. Čovek u šoku, pojma nema koja je pesma u pitanju, nervira se, pa se na jedvite jade priseti, kad mu otpevaše refren i kao: "Uh da setih se!". Momak je iz Sarajeva.

Jedna od učesnica koju su najurili iz priče i koja realno nije imala veze sa pevanjem, je bila u mom omiljenom jutarnjem radio programu gošća. Puštaju joj pesmu, u fazonu dazajedno zapevaju i to puštaju Nove Fosile, recimo "Za dobra stara vremena" i sada se očekivalo od gošće da zapeva.

.......TAJAC!

Devojka nema pojma koja je pesma u pitanju, voditelji joj kažu, a ona u fazonu "Ijaooooo daaaa, potpuno sam zaboravila, kak' je to bilo davno!".

Šta bre davno kozo kozija. To su Novi fosili, oni su večiti, ne kažem da su dobri niti zalazim u to jer je to već stvar ukusa, ali ih jednostavno znaš, a da joj otežavajuća okolnost bude veća, devojka je iz Zagreba.

To ti je kao da ne znaš Bajagu, Čorbu, Čolu, Dugme, ma nemam pojma sve je to toliko poznato i prisutno. Ništa mi nije bilo jasno i onda skapiram.

Roditelji nisu opredeljeni muzički. Kod njih u kući svira muzika sa radija, bez obzira na to kakva je muzika u pitanju. Da li je opus Šaka Polumente ili The best of Queen. Ne pružaju deci nikakvu drugu muziku, nema apsolutno nikakve raznovrsnosti. Sluša se ono što se servira na tv-u i radiju tj. ono što sluša većina u školi. Retki su oni koji slušaju nešto više i nešto drugačije, čak ih kategorišu i kao čudake.

Pošto me je jako pogodilo to masovno neznanje, odlučih da sprovedem anketicu međ' malo mlađima od mene.

Kuku majko mila, poražavajućih li rezultata. Njihov muzički opus datira najdalje do grupe Tap 011, Gru-a, Backstreet boys (eventualno) i to spada u oldies. Samo muzika koja je snimljena za njihovog života i to u najboljem slučaju u poslednjih 10 godina, ono pre toga je prošlost.

Ja sam bre slušao i i dalje slušam i Bitlse i stounse i animalse i pritenderse i net king kola i saru von i aretu frenklin i dženis džoplin i bijelo dugme i bajagu i balaševića i parni valjak i prljavo kazalište i EKV i azru i omiljeni set narodnjaka koje volim kad se napijem i mogu ovako da nabrajam do prekosutra. Znam naravno i taj Tap 011 i Funky G-a i Duck i Moby Dick i Dr Iggy-a i kompletnu dance scenu devedesetih i pre toga i posle toga i i dalje pratim.

Shvatio sam zahvaljujući ovom show-u da moji vršnjaci i oni koji su do 10-15 godina stariji od mene, treba da počnu da piju ginkobilobu (lek za poboljšanje memorije) i ne dozvole sebi da neku dobru muziku proguta vreme. Ima toliko lepe muzike, ali nije se desila nikakva muzička revolucija tih razmera da bi mogli da dozvolimo da jedan Jim Morrison, John Lennon,  Aki Rahimovski, Đorđe Balašević, Dejan Cukić, Bajaga, Čorba, Milan Mladenović, Viktorija i zaista mnooooooooooogi drugi koji mnogo više zaslužuju da budu ovde navedeni, a ne budu zaboravljeni.

Malo sam smršao. Ne dovoljno, ali sam smršao. Ne pušim već duže vreme, u stvari lažem. Pušim i nikada nisam prestajao da pušim, samo što sada između dve cigarete mi prođe po 15-20 dana, a nekada po 15-20 minuta. Volim da popijem kvalitetno piće, a volim i da pojedem kvalitetnu hranu.

Prošle godine sam imao kratko vreme problema sa pritiskom, imao sam visok pritisak. Sa 28 godina čovek ne bi trebao da ima takvih problema, ali eto ja sam imao. Kao pravi čistokrvni Srbin, čvrsto sam odlučio da ću svoj zdravstveni problem grubo ignorisati i da će on nestati sam od sebe. Nekim čudom posle par meseci prokletnik zvani pritisak nestade sam od sebe. Nije to loše, naravno, ali nije dobro što se moja strategija ignorisanja zdravstvenog problema pokazala kao delotvorna. To je isto kao kada te zaboli zub dok nešto jedeš, a ti odeš opereš zube i ono privremeno prestane da boli i naravno da sutra ne odeš kod zubara i onda svako jutro i veče prilikom redovnog pranja zuba malo agresivnije ribaš taj zub i tako 10-tak dana dok ponovo ne počne da boli do te mere da ništa osim zubara ne pomaže.

Prođe mene moj pritisak, normalizovao se, a ja se odlučih da malo povedem računa o ishrani, načinu života. Posle nekoliko dana, osim što sam počeo da držim neku dijetu, vozio sam i par puta nedeljno bicikl sa najstarijim sinom. Naravno dijeta je prouzrokovala i da ništa ne pijem, a cigarete su već bile isključene.

Lepo sam ja tako gurao, čak sam iskulirao za sopstveni rođendan, brdo lepe klope koju sam pripremio, tortu i lepa vina i za kevin rođendan ručak u restoranu i njen širom sveta poznati reform šnit i skroz sam bio karakter. Skidoh nešto kila, malko se dovedoh u red i super sam se držao do skora, ali sam batalio.

Volim brate lepo da pojedem, pa to je čudo jedno. Ajde što volim da pojedem, nego uživam i u tome da skuvam, pa onda kako čovek nešto lepo da skuva, a da ga ne jede.

Kažu neki da nije vredno skratiti sebi život tako što ćeš jesti i piti ono što voliš, što želiš i što ti prija. Ima onih koji ceo život vode računa o ishrani, nikada ne priušte sebi nekakav dobar specijalitet ili uživanje u dobrom vinu, kvalitetnom viskiju, dobroj rakiji, lepoj torti i dobrom konjaku posle svega toga, zajedno sa kvalitetnom cigarom. Ceo život vode računa da bude vlaknasto, da ima određeni broj kalorija, da ne bude masno, da ne bude slano, da ne bude slatko, da bude nikakvo!?

Smatram da treba biti umeren u svemu, ali i da treba sebi priuštiti i neka zadovoljstva u životu. Ne verujem da je zločin popiti kvalitetno piće ili pojesti kvalitetnu hranu, pa makar i bila masnija ili slanija ili kakva god.

Treba da skinem neko kilo, a već su počele sezone rođendana, slava i praznika. Treba se dobro pripremiti za taj period godine kada se hteli ne hteli manje krećemo, a definitivno više krkamo. Kako odoleti svim tim gastronomskim bezobrazlucima koji nadolaze, a ne nagojiti se do te mere da te bude sramota da se pogledaš u ogledalu.

Već se unapred radujem slavskoj trpezi koju pravi moja tašta, fenomenalnoj pršuti koju svake godine jedemo kod ženinog ujaka, rolovanim mesima ovakvim i onakvim, ajvarima, pinđurima, pečenjima, ribama razne sorte, kolačima sitnim i krupnim, žitu bez šlaga (jer je slavsko), orasnicama, baklavama...

Toliko divne hrane, pa ti burazeru budi uzdržan, umeren i nemoj da probaš od svega po malo, a toliko toga ima.

Nema mi druge već da nabavim kašiku sa rupom i viljušku sa maksimalno dva zubca.

NE DAJ SE MARKO, ODOLI !!!

Baš sam puno radio. Nije mi padalo preterano teško, naprotiv uživao sam. Vodio sam ogroman projekat i to u okviru branše kojom se nikada nisam bavio. Nešto iskustva postoji, ali nikada ovako ozbiljno veliko i skupo.

Radio sam sa nekom agencijom kažu da je jako dobra i stvarno ispade tako. Divni neki mladi ljudi nasmejani i vedri, koji isto tako vole svoj posao.

Baš lepo, prijatno radno okruženje, ali ne lezi vraže i pored tog projekta, nisam bio oslobođen redovnih poslovnih obaveza, pa dobrano za poslednjih mesec dana padoh na nos.

Završi se najzad, bi uspešan projekat i biće puno koristi, ali nije to ono što mi je ostalo posle projekta kao bitno.

Tokom rada imao sam prilike da zbog silnog vremena provedenog sa ljudima iz te agencije pričam sa njima o svemu i svačemu, a ne samo o poslu.

Upoznah divne, pametne ljude, koji su vrlo mladi, vrlo vredni, uspešni i veruju da mogu da obezbede sebi dobar život i ovde u našoj zemlji. Ne odustaju, ne hvataju prvi avion za Kanade, Amerike, Australije, za neke daleke zemlje gde će podići kuću na kredit, voziti automobil star 3 godine, praviti fond za školovanje njihove dece koja ne mogu da se jave na telefon kada baka i deka hoće da ih čuju, jer baka i deka taj jezik koji oni pričaju ne razumeju.

Ovi mladi ljudi vide ovde i svoju kuću/stan i platu i uspeh, pa čak i auto star 3 godine. Veruju da ova naša lepa, zatucana i nadasve nesrećna zemlja će vremenom ostati lepa, biti manje zatucana, a i radom i trudom će i tu nesreću promeniti. Ljudi koje raduju putovanja na udaljena mesta, a opet ih raduje i povratak u svoj grad u svoju zemlju. Ljudi koji ne moraju da putuju na daleka mesta da bi bili srećni, koji će otići do svoje terase i uživati u pogledu, u jutarnjoj kafi, u uspeloj sadnici bosiljka.

U moru nekih negativno naelektrisanih ljudi koji čekaju smak sveta, koji ne veruju da će nam biti bolje, koji žive za dan kada će Amerika propasti (kao da to nešto nama menja), koji po starom običaju čekaju da komšiji crkne krava, pa da onda odu do štale da vide da li je njihova živa ili je u međuvremenu i ona crkla od gladi. Pojavi se taj par ljudi, mladih i veselih i potpuno pozitivnih. Ljudi koji gledaju svoju kravu, a komšiju pitaju je li sve u redu sa njegovom i mogu li da mu nekako pomognu.

Baš mi bi drago i baš sam se slatko ispričao sa njima. Potpuno osveženje i baš im hvala na tome.

Setih se Dragana Nikolića iz filma Idemo dalje, gde on igra učitelja Miloša i kakvi god da se pokažu problemi, on samo kaže "Idemo dalje!" i zaista stvari krenu dalje.

Sa ovakvim ljudima zaista možemo da idemo dalje!

IMA NADE...

Kao otac troje dece, imam priliku da zajedno sa mojim dečacima redovno gledam crtaće, hteo to ili ne. Često mi se dešava da prevrnem očima, ustanem i odem na terasu da ubijem vreme čitajući knjigu, slušajući muziku, jednostavno izgubim strpljenje da gledam crtaće sa decom.

Pitam sam sebe koji mi je đavo? Pa ja sam oduvek voleo crtaće, vrlo često i rado gledam Diznija. Da li postajem suviše ozbiljan? Da li polako postajem pravi ozbiljni (dosadni) roditelj koji nema razumevanja za stvari koje gledaju/slušaju njegova deca.

MA JOK!

Isti sam ja, možda sa malo kraćim živcima, ali ja i dalje obožavam crtaće, samo ne ove koje gledaju moja deca. Ima neki junak, zove se YU-GI-OH, on je dečak i bori se protiv nekih zlih ljudi tako što bacaju neke magične karte. Te karte imaju viteza smrti, groblje karata, dvoglavog monstruma koji uzima duše.... SAČUVAJ ME BOŽE.

Drugi POKEMON, ima tu neki klinac, koji se zove EŠ KEČAM, e on se bori protiv tima raketa tako što upravljaju nekim čudovištima koja bacaju strujne udare, vodene topove i razne druge zavrzlame ka neprijateljima.

Pa onda DIGIMONI, pa ovi, pa oni, sve neki monstrumi i čudovišta. Svi se bore, vrca krv na sve strane, svi imaju neke moći i svuda je cilj ubiti neprijatelja.

Ne kažem ja deci ništa, ali onako za sebe, prokomentarišem kako je u moje vreme bilo bolje. Stvarno je bilo bolje, najgori negativci su bili Gargamel i njegov zli mačak Azrael ili Ćiril Stipsa, neki potpuno benigni likovi koji su smišljali sitne smicalice ne bi li nekako naudili dobrim Štrumfovima, Snorkijevcima ili kome već.

Jako puno agresije, monstruma i oružja i moći koji u deci ne vidim šta bi moglo da stvori osim izopačenog pogleda na svet. Crtani filmovi koje gledamo moja žena i ja su obavezno dosadni našoj deci, a zašto? Pa niko nikoga ne ubija, nema specijalnih moći, velikih eksplozija i sličnih sranja. Čak kad se setim mučenog Hi-Men-a koji je bio vrhunac surovosti u moje vreme i koji se borio protiv Skeletora, čak i on je uvek imao na kraju crtaća poučnu poruku koju izgovara.

Kako se boriti protiv ovakvih stvari? Ja jedino što mogu da smislim, za sada, je izlazak napolje. Čim se vratimo sa posla, ručamo i odmah bežimo napolje. Vozimo bicikle, idemo na igralište i baš nam je lepo. Kada dođe zima moraću da smislim druge interesantne stvari koje bi mogle da im odvlače pažnju, ali opet svi ovi junaci koje oni prate imaju i svoje karte, sličice i figurice i sva deca u školi to skupljaju. Naravno ne možeš od svoje dece praviti odpadnike od društva jer je opšte poznato da deca u toj ranoj dobi znaju da budu jako surova prema onima koji su drugačiji.

Ne podržavam ideju da deca treba da budu kao ovce i da prate zadate imidže, ali isto tako ne želim da ih previše izdvajam jer će postati drugačiji, nestandardni i samim tim društvu nepoželjni. Treba biti pametan, pa dozirati količinu serviranog đubreta, a to nije lako.

Eh moj Gargamele, vrati se sve ti je oprošteno!!!!

Nemam vremena da pišem!

Jurcam nešto poslom, čas sam u Makedoniji, čas u Bosni, čas u Crnoj Gori. Malo, malo, pa sam na putu.

Puno vozim. Volim da vozim i ne smetaju mi te ogromne kilometraže koje prelazim. Auto koji mi je firma dala za potrebe tih putovanja je dobar, pa mi zaista ne pada teško da jurcam po čitavom regionu i završavam poslove.

Tako ti ja prošle nedelje krenem za Makedoniju. Negde poslepodne oko 17h. Držim neki seminar u Ohridu, ali tek sutradan poslepodne, tako da i ako stignem oko ponoći, moći ću dobro da se odmorim.

Prelazim Gazelu, interesantno za to doba dana, nema neke posebne gužve. Negde kod Konjarnika (Avia pumpa), prolazim levom trakom i vidim čoveka koji sedi na bankini autoputa, baš u toj mojoj levoj traci. Maše nešto, priča sam sa sobom.

Čovek definitivno ili pijan ili bolestan, ali svakako nešto nije u redu sa njim. Bilo kako bilo verovatnoća za sigurnom smrću izuzetno velika.

Kao dobri građanin mog grada odlučim da pozovem 92 i da prijavim slučaj da čovek ne strada.

Pozovem broj 92 i uključi mi se prvo automat:

"Dobili ste službu 92, Ministarstva Unutrašnjih Poslova, trenutno su svi telefoni zauzeti, molim Vas sačekajte!"...................................................................

....................................................................................

............prođe minut........................................počinjem da se nerviram.............................................................

...........drugi minut............................................NAJZAD, JAVLJA MI SE OPERATERKA!

Kažem ja o čemu se radi i lepo preciziram na autoputu Beograd - Niš u pravcu Niša na bankini tačno preko puta Avia pumpe, na skretanju pre Konjarnika, sedi čovek na bankini bla, bla, bla....

Pita me žena da li znam koja je to opština?????

"Aman gospođo! Vrlo sam Vam precizno rekao gde se čovek nalazi, na potezu čitavog Beograda to je jedina Avia pumpa i svaka patrola to zna! Molim Vas nemojte mi sada utvrđivati opštinu, nego pošaljite nekoga dok još nije kasno!"

Tri sekunde njenog ćutanja na moju uzbuđenu reakciju i onda komentar:

"Sledeći put se raspitajte koja je opština u pitanju, pa ćemo Vam možda i pomoći, klik, tu, tuuuuu!"

Prekide vezu!

Auuuuu, pa je**la te bre opština seljanko seljačka! Pa zamisli sada zoveš uspaničen i kažeš da ti neko upada u stan na adresi toj i toj, a ona te pita, a koja je to opština.

Posle dobijem informaciju da je 92 samo centrala i da ti moraš da kažeš na kojoj opštini se dešava to što si hteo da prijaviš, pa te ona onda prebaci na MUP opštine te i te.

Dok mene isprebacuje 92, dok se tamo neko javi i zapiše šta je trebalo da zapiše, već uveliko sam mrtav, silovan, opljačkan i ko zna šta još!

Neverovatno, ali istinito! Da mi je neko pričao ne bih mu verovao!

Samo se nadam da je onaj mučenik sigurno prešao na drugu stranu autoputa.