Marko Tadic - BLOG

Ja kao jedno čeljade rođeno u centru Zemuna, sa bakama koje su u najužem centru grada, ceo svoj život patim za kućom i dvorištem. Odrastao na 11. spratu solitera, pa se preselio na 2. sprat zgrade sa večito malim i barem za moje megalomanske pojmove sitnim terasama.

Pošto sam se oženio i počeo samostalno (privatno) da živim, nisam imao preterane sreće sa stanovima. Oni su bili koliko toliko pristojni, ali večito u zgradama. U jednom periodu me je uhvatilo kuća-kredit ludilo, koje me je svakako vrlo brzo prošlo kada sam se susreo sa "izuzetno povoljnim" uslovima kredita, sitnim slovima i administrativnim troškovima.

Nakon 5 stanova što manjih što većih, pod moranjem krenem sa svojom dragom u potragu za šestim. Slušam neke kolege u firmi, koji žive kao podstanari isto kao i ja, koji žive u istim stanovima već 7-8, pa čak i 15 godina. A ovi moji manje više su svi bili korektni, ali sve kratkog daha. Godinu najviše godinu i po dana i već gazde imaju planove za renoviranja i useljavanja istih. Ovaj poslednji u kome sam danas i iz kog čukam ovo pisanije je šesta sreća i nadam se da će biti na duže vreme, barem tako vlasnica istog veli. Daj bože!

U opštoj ludnici gledanja koje kakvih stanova što lepih, što ružnih, što skupih, što preskupih, natrčimo na jednu stančinu kojoj je kirija nešto manja od one koju smo do sada plaćali, ali je stan u očajnom stanju. Zidovi žuti, sanitarije štrokave, prozori nikad prani i sl. Stan u prizemlju, veliki. Prošetam se ja po njemu, bacim pogled na one zidove, prozore, sanitarije i ostalo i hvala bogu mojoj sposobnosti da vidim stvari kakve mogu da budu, a ne kakve jesu. Izađem na terasu, kad tamo imam šta da vidim. Dve terase jedna do druge, deli ih zidić, a na obe se ulazi iz dnevne sobe, jedna 10 kvadrata, a druga duplo veća, plus ispred svega toga jedno 50 kvadrata dvorišta. Lepo uredno opasano živom ogradom, sa sve kapijicom da se u stan može ući i sa te strane. U najavi milina.

Uz ne previše muke uspem da ubedim moju lepšu i pametniju trećinu da se mi latimo tog stana. Gazdarica prostodušna supruga biznismena iz Rusije, puna kao brod, ovaj joj je samo jedan od stanova koje izdaje, ali žena sa kojom se neke stvari mogu dogovoriti. Padne dogovor, ja kažem da se stan mora okrečiti i srediti, a ona zauzme stav da ga može ona srediti, pa sam onda ja u obavezi kada se odlučim da ga napustim da ga dovedem u isto stanje ili da ga ja sam sredim, pa nemam nikakve obaveze kasnije. Svakako po logici „Bolje ću ja za sebe da uradim nego neko drugi!“, odlučim se ja za soluciju broj 2. Napravimo dogovor, platim depozit i nekoliko dana kasnije krenem u nabavku moleraj materijala. Pozovem par dragih mi prijatelja, nabavim kod kuma u farbari potrebni materijal i krenemo u akciju. Posle par dana rada i nekoliko gajbi piva, stan je zablistao i postao jedna jako lepa lokacija za život. Zidovi sneg beli, terasa rozla (kao i fasada zgrade), sanitarije šljašte. Manje više dovedemo stan do savršenstva. Naravno već ja tu vidim par zidova koje bih rado porušio, ali kada nije tvoje, možeš samo da gledaš, ali ne i da pipaš.

Uselimo se mi u naš novi dom, svaki komad nameštaja upadne na neko novo mesto, ali kao da je baš pravljeno za njega. Svako poslepodne i veče sedim u svojoj baštici (terasici) i uživam. Idealan spoj. Živim u stanu, a kao da sam u kući. Onda sam krenuo da gledam u travu. Neuredna je! Vrlo brzo sam pazario trimer za travu na nekoj sega mega akciji za vrlo simboličnu cifru i ošišao travu. Onda me je nerviralo što mi je živa ograda čupava. Pozajmih od nekih ljudi trimer za živu ogradu i istu dovedem do savršenstva. Posadio sam bosiljak i on lepo napreduje (biće za kuvanje taman), ruža koja je bila od ranije posađena i iz meni nepoznatih razloga poprilično uništena je sada po Google uputstvima orezana i evo mogu se pohvaliti da su mi već izbila dva pupoljka. U mom dvorištancetu imam i dve višnje, tri borića i jednu smokvu. Ma ljudi moji, fantazija!

Svako veče razvučem crevo, pa zalivam travicu da se i ona povrati od silne nepažnje koju je trpela ko zna koliko dugo. Meni dragi ljudi mi svraćaju, sedimo u baštici i uživamo. Pijemo hladna pića, ponešto se i mezeti i baš nam je lepo. Na tendu koja se nalazi iznad dela terase gde sedim, sa mojom dragom sam namontirao trsku, pa sada terasa ima i mediteranski šmek. Ima još 100 čuda koja planiram da uradim i baš uživam u svemu ovome.

Bože zdravlja za par godina ću ovaj stan odkupiti od gazdarice i nastaviti da u njemu uživam, a sada me muči samo jedno pitanje.

Ko će mi zalivati bašticu dok budem na moru!