Marko Tadic - BLOG

Baš sam puno radio. Nije mi padalo preterano teško, naprotiv uživao sam. Vodio sam ogroman projekat i to u okviru branše kojom se nikada nisam bavio. Nešto iskustva postoji, ali nikada ovako ozbiljno veliko i skupo.

Radio sam sa nekom agencijom kažu da je jako dobra i stvarno ispade tako. Divni neki mladi ljudi nasmejani i vedri, koji isto tako vole svoj posao.

Baš lepo, prijatno radno okruženje, ali ne lezi vraže i pored tog projekta, nisam bio oslobođen redovnih poslovnih obaveza, pa dobrano za poslednjih mesec dana padoh na nos.

Završi se najzad, bi uspešan projekat i biće puno koristi, ali nije to ono što mi je ostalo posle projekta kao bitno.

Tokom rada imao sam prilike da zbog silnog vremena provedenog sa ljudima iz te agencije pričam sa njima o svemu i svačemu, a ne samo o poslu.

Upoznah divne, pametne ljude, koji su vrlo mladi, vrlo vredni, uspešni i veruju da mogu da obezbede sebi dobar život i ovde u našoj zemlji. Ne odustaju, ne hvataju prvi avion za Kanade, Amerike, Australije, za neke daleke zemlje gde će podići kuću na kredit, voziti automobil star 3 godine, praviti fond za školovanje njihove dece koja ne mogu da se jave na telefon kada baka i deka hoće da ih čuju, jer baka i deka taj jezik koji oni pričaju ne razumeju.

Ovi mladi ljudi vide ovde i svoju kuću/stan i platu i uspeh, pa čak i auto star 3 godine. Veruju da ova naša lepa, zatucana i nadasve nesrećna zemlja će vremenom ostati lepa, biti manje zatucana, a i radom i trudom će i tu nesreću promeniti. Ljudi koje raduju putovanja na udaljena mesta, a opet ih raduje i povratak u svoj grad u svoju zemlju. Ljudi koji ne moraju da putuju na daleka mesta da bi bili srećni, koji će otići do svoje terase i uživati u pogledu, u jutarnjoj kafi, u uspeloj sadnici bosiljka.

U moru nekih negativno naelektrisanih ljudi koji čekaju smak sveta, koji ne veruju da će nam biti bolje, koji žive za dan kada će Amerika propasti (kao da to nešto nama menja), koji po starom običaju čekaju da komšiji crkne krava, pa da onda odu do štale da vide da li je njihova živa ili je u međuvremenu i ona crkla od gladi. Pojavi se taj par ljudi, mladih i veselih i potpuno pozitivnih. Ljudi koji gledaju svoju kravu, a komšiju pitaju je li sve u redu sa njegovom i mogu li da mu nekako pomognu.

Baš mi bi drago i baš sam se slatko ispričao sa njima. Potpuno osveženje i baš im hvala na tome.

Setih se Dragana Nikolića iz filma Idemo dalje, gde on igra učitelja Miloša i kakvi god da se pokažu problemi, on samo kaže "Idemo dalje!" i zaista stvari krenu dalje.

Sa ovakvim ljudima zaista možemo da idemo dalje!

IMA NADE...